Priča o pločama


Милан Миловановић

ДИСТРИБУЦИЈА ПРОДУКАТА КАРЛА ЛИНДСТРОМА У СРБИЈИ

Београд, маја 2008.

1. Увод

Дискографска индустрија у Србији или њој блиском суседству има своје одређене и, несумњиво, дубоке корене. Извесни извори бележе да је већ 1892. године, на светској изложби у Бечу, суботички композитор Фрањо Гал (који се потписивао и као Галовић), на фонограф снимио одломак из своје музике за комад „КраљевићМарко“.1 Дневна штампа је забележила да је већ 1901. године фонограф навелико нуђен на продају потенцијалним купцима, па је за претпоставку да су уз уређај нуђени и снимци домаће музике који би били ближи конзументима.2

2. Почеци

Прва деценија XX века обележена је живом дискографском активношћу на снимању и дистрибуцији грамофонских плоча и уређаја репродукцију. Сачувани каталози3 помињу дистрибуције Concert Gramophone Record/Grammophon и обједињујућих сродних издавачких кућа, HMV и Zonophone етикета. Већу трговину имао је и трговац колонијалном робом, Мита Ђ. Палић у граду који се налазио тик поред Београда, на територији аустроугарске монархије. Палић је поред прехрамбених производа и ситних кућних потрепштина, до почетка Првог светског рата развио масовну трговину плочама, а публиковане фотографије изгледа радње украшене низовима хорни великих грамофона и данас изазивају посебну пажњу. Мита Палић је продавао домаће плоче са Concert Gramophone, Zonophon, Pathe, и Odeon налепницом (и сродним производима Jumbo i Jumbola) и његов каталог4 данас је незаобилазна документарна грађа у проучавању најранијих националних снимака насталих током прве декаде прошлог века.

1 Овај податак експлицитно наводи Душан Сковран, у доба писања чланка доценг Музичке академије у Београду, в. „Прве плоче и грамофони“, Илустрована политика“ бр. 151, Београд, с. 7 2 Оглас је објављен у листу „Народне новине“, Београд, 19. 01. 1901. 3Spisak hrvatskih, bosanskih, srpskih i crnogorskih gramofonski i zonofonskih ploča“, Јефта Павловић и компанија, Београд, август 1909.


3. Оснивање фирме „Илића и Андрејевића“

Данас није сасвим најјасније како је Милан Илић започео систематску продају грамофонских плоча сниманих за етикету „Odeon“. Из заосталих, сачуваних докумената којима располажемо5, заједничка, ортачка радња коју су водили Милан Илић, Јован Андрејевић и Милутин Марковић отпочела је са радом априла месеца 1921. године на локацији на којој је и доцније пословала. У попису затеченог инвентара и робе у доба отпочињања радње не налазимо ни на какву индицију да је интенција власника била уперена ка дискографској дистрибуцији – на стоваришту су се осим нових писаћих и шиваћих машина, нешто савременог намештаја и једног новог бицикла налазила само два половна грамофона, гомила ситних резервних делова за исте и укупно двадесет и пет грамофонских плоча од којих су све биле такође половне.6 Могуће је да је везаност првобитног власника, Марковића, за галвано-техничке радове донекле иницирала потоње ортаке у технологију штампе и израде грамофонских матрица, али су ово само претпоставке које немају своју диркетну потврду.

Ни наредних година ситуација се битно није мењала, а први уочени озбиљнији помак у повећању дистрибуције проналазимо децембра 1924. године, када је стовариште већ било попуњено са 4500 плоча и 26 грамофона.7

4 „Илустровани ценовник грамофона (говорећих машина) и списак најновијих српских плоча Мите Ђ. Палића у Панчеву“, Панчево 1913. 5 „Уговор о јавном ортаклуку између г. г. Милутина Марковића, електромеханичара овд., Милана Илића, из Баваништа и Јове Андрејевића, трговца из Свијалнца“ сачињен

29. 06. 1921., заоставштина Милана Илића 6 Према документу „Инвентар на дан 1. априла 1921. године, Стовариште“, пописна књига, заоставштина Милана Илића

4. Увећање трговине „Илића и Андрејевића“

Интензивне и детаљне пописе затеченог инвентара проналазимо крајем календарске 1925. године8; плоче су тада класификоване према пречнику од 17, 25, и 30 сантиметара, док је посебно био наведен број од 28 плоча на којима је био забележен глас Енрика Каруза (Caruso) и које су у коначној понуди биле и најскупљи појединачни примерци. Укупан број плоча у магацину износио је 4086, док је однос плоча од 25 сантиметара и оних од 30 сантиметара износио приближно 2:1.

Сукцесивно посматрање инвентарних листа радње Илића и Андрејевића9 упућује нас на занимљиве закључке: децембра 1926. године магацини су садржали 7898 плоча разних пречника, за годину 1927. тај број се увећао чак за десет пута (78686), док је крај 1928. године према броју плоча импозантан – на стоваришту се тада налазило чак 168221 примерак. Све плоче су детаљно класификоване и разврстане према етикетама: продаване су плоче марки „Odeon“, и „Fonotipia“, а додатна класификација односила се на плоче за етикету Одеон које су биле дељене како по боји (плоче зелене и златне етикете) тако и по заступљеним извођачима: нуђене су плоче Рихарда Таубера (Tauber), француске плоче са вокалним извођењима на различито обојеним етикетама, плоче Енерика Каруза, као и плоче са турском музиком. Грамофонске плоче домаћих извођача нису у овом списку посебно евидентиране, већ су највероватније ушле у попис општих „Odeonиздања пречника 25 сантиметара (којих је у том затеченом тренутку на стоваришту било 133720 комада).

7 „Инвентар Илића и Андрејевића, Београд, на дан 31. децембра 1924. године, актива, имовина“, пописна књига, заоставштина Милана Илића 8 „Инвентар Илића и Андрејевића Београд, на дан 31. децембра 1925. године“, пописна књига, заоставштина Милана Илића 9 Инвентарне књиге 1926-32, заоставштина Милана Илића

На основу напред наведене чињенице, као и захваљујући сачуваном каталогу који носи одштампани датум од октобра 1927. године,10 склони смо веровању да су се главни догађаји у односима фирме „Odeon“ и званичног дистрибутера за Србију, фирме „Илић и Андрејевић“ управо дешавали у поменуто доба. Експлицитно навођење извођача у уводном тексту (плоче су тада снимили Бата и Благоје, Милан Томић – Миланче као представници народног мелоса, али и оперски певачи Живојин Томић, Рудолф Ертл, Бошко Николић, Ђока Јовановић – Лимар, руски емигранти, еминентне личности домаће Опере Ђорђе (Георгиј?) Јурењев и Лиза Попова, хор Опере, женски квартет, војни оркестар Краљеве гарде и други), помињање датума сесије у Берлину (мај 1927. године) упозоравају на живу продукцијску делатност која се догађала на плану звучног бележења најважнијих и најпознатијих домаћих уметника.

Наредне године засигурно су биле златно доба за дистрибуцију „Odeon“ производа. Крај 1929. године дочекан је са укупно 148640 плоча у магацинима фирме, 1930. број плоча износио је 122805, 1931 – 105242, а 1932. (последња година заједничког пословања Илића и Андрејевића) – 91941. Плоче су детаљно пописиване и разврставане према различитим групама, што указује на важност детаљног спровођења овог процеса за пословање фирме. Осим продуката Karl Lindströma, у пописима не налазимо издања других дискографских издавачких кућа, мада последња страница каталога садржи штампани кратак текст о постојању различитих врста плоча са популарном музиком и новитетима „који сваког дана излазе“11

10 Каталог „Одеон“, најновији снимци грамофонских плоча „Одеон“ 1927. – 1928., са осталим модерним снимцима, октобар 1927. 11 Каталог „Одеон“, најновији снимци грамофонских плоча „Одеон“ 1927. – 1928., са осталим модерним снимцима, октобар 1927.

5. Самостална делатност Милана Илића

Средином 1933. године12, Милан Илић се разортачује са Јованом Андрејевићем, иако у имену фирме задржава презиме свог некадашњег трговачког сувласника. Из поменутог доба сачувана је антолигијска фотографија, која је донекле и врста успомене на заједничку трговину. У белом оделу стоји Милан Илић, док се на улазном степеништу радње налази Јован Андрејевић. Околни излози и калкански зидови испуњени су рекламним паноима и штампаним плакатима строго везаним за издавачку кућу „Odeon“: десну страну фотографије обележавају ћирилични натписи о дистрибуцији и интенационалном карактеру фирме (навођене су светске метрополе, Белин, Париз, Милано, Лондон, Њујорк), као и повећа исликана грамофонска плоча на чијој налепници стоји податак о електро-акустичном поступку снимања, три средишња дијагонална панела постављена у средини радње сведоче о посебним групама издаваних плоча (на средишњем дијагоналном панелу препознаје се име вође оркестра Дајоша Беле (Béla)), а у левом плитком излогу постављени су распрострти отворени каталози и фотографија Рихарда Таубера.

Самостална делатност Милана Илића после 1933. године и токови допремања и продаје грамофонских плоча мало су познати; сви документи изгорели су у пожару и рушењу радње у току Другог светског рата и бомбардовању Београда, априла 1941. године. Ипак, сачувана је једна од дописних карата из Берлина, датирана 13. марта 1934. године којом се Милан Илић јавља својој супрузи наводећи да је „после заморног пута стигао добро“ и да је „и данас и сутра стално у фабрици“. Фабрика је на поштанском печату дописнице означена као „Lindström Platten, Odeon Parlophon“, и могуће је да је Илић у наведеном тренутку био у пословним преговорима са произвођачем, али исто и да је организовао поједнине снимачке сесије.

Путеве и снимања плоча, допремање нових количина снимљеног материјала и његову дистрибуцију очевидно је пратила жива активност на издавању годишњих каталога и пописа онога што се у радњи „Илића и Андрејевића“ могло набавити. Осимграмофона које је Илић продавао од почетка своје активности, каталози бележе и стално побољшање и увећање понуда игала, резервних делова, погонских механичких мотора, повезаних албума за одлагање плоча. Године 1939. Илић издаје каталог који је остао сачуван у заоставштини и који је један од незаобилазних докумената за истраживање дискографских појединости и деловања „Odeona“ у ондашњој Краљевини Југославији.13

Постоји мноштво сличности између „Одеонових“ каталога из 1927/28. и 1939., али и несумњивих разлика важних за праћење токова дистрибуције продуката ове фирме. Користан и за данашње проучаваоце веома важан уводни текст који постоји на почетним странама каталога из 1927. у изостављен је доцнијем каталогу из 1939. године. У овом потоњем аутор рекламног проспекта осврће се махом на опште вредности репродукције записа са грамофонске плоче. Текст је донекле измењен и сведен на низ језгровитих реченица које говоре о предностима поновљеног слушања. Те реченице су посебно истакнуте посебним типом слова. У посебном оквиру, другим слогом поменута је трајност грамофонске плоче, а посебно интересантним се чини метафорично поређење грамофонске плоче и каквог доброг старог одлежалог вина, иако физички и хемијски посматрано не постоје никакви додатни процеси у шелак маси који би плочи током времена удахнули неки нови сонични квалитет, већ је случај управо обрнут.

Очигледно да је крајем деценије непосредно емитовање радио програма поништило деценијски усвајане вредности поновљене, механичке репродукције са грамофонских плоча или фонографских цилиндара. Са друге стране требало је и пронаћи тржиште које је током треће деценије преотето од стране нагле експанзије радија.

6. Репертоар

Шта је био репертоар снимљених плоча и каква се музика могла чути са њих? Из више извора сазнајемо да је маса снимљене продукције била музика која би се могла означити као народна/фолклорна. Каталог из 1939. у том смислу је посебно прецизан: уз готово сваког извођача публикована је мања фотографија и многе од њих су данас, у недостатку било какве друге документације једини визуелни документ о овим особама.

Са друге стране каталог из 1927. још је прецизнији. Уводни текст указује нам на посебне продуцентске особености под којима су ове плоче настајале. Поред истакнутог датума – маја 1927. године када су оперски тенори Живојин Томић и Рудолф Ертл са оркестром у Берлину снимили низ композиција, публикована је и фотографија са овог снимања која је доцније често коришћена у разним приликама. Међу музичарима, поред Томића стоји Милан Илић, очевидно раздраган и са изразом олакшања и дивљења у лицу. Анегдота која је остала запамћена до данашњих дана сведочи о високом професионализму, свестраности и прилагодљивости пратећег састава: наиме, желећи да, попут правог продуцента утиче на токове снимљене музике, Илић је, из свог путног кофера, извукао партитуре са исписаним деоницама за музичаре, које су они одмах прочитали и интерпретирали. Ипак, необичност је била посебна, ноте су, заправо биле знаменита дела српских композитора Христића, Мокрањца и Коњовића14 које је берлински оркестар без икакве муке у само пар момената успео да протумачи.

Прецизније опсервације о снимљеној музици на „Оdeon“ етикети могу се извести само уз екстензивна преслушавања материјала. Многе од плоча, нажалост, данас нису доступне ни у најскромније очуваном стању, друге су се изгубиле током времена када им је прошао век и када су заборављене, престале да буду предмет било каквих истраживања, што се, посебно, дешавало у доба иза Другог светског рата.

Поједине плоче су ипак преживеле ратна разарања, потресе и пронађене су у разним приватним колекцијама, колекцијама институција, архивама и библиотекама.15 Резултати истраживања ове дискографије базирани су на истраживања наведених колекција, дигитализацији и звучној рестаурацији доступног материјала, интензивном преслушавању снимака, визуелној инспекцији доступних примерака, као и утврђивању соничних особености појединих грамофонских плоча. Посебан акценат стављен је на звучну рестаурацију, процес који је веома напоран и временски обавезујућ.

7. Системи обележавања

Када говоримо о утврђивању чињеница која је етикета била одштампана на коначно дистрибуираном продукту из фабрике

14 О делима ових српских композитора видети: Ст. Мокрањац, Аутобиографија, Годишњак СКА, XIX, 1906; К. Манојловић, Споменица Стевану Мокрањцу, Београд, 1923. 15 Посебну захвалност аутор овог приказа дугује Mr. Весни Александровић, руководиоцу музикалија и докумената Народне библиотеке Србије која већ дуги низ година успешно води пројекат дигитализације и звучне рестаурације фонда грамофонских плоча ове институције, међу којима постоји и мношво плоча на „Оdeon“ етикети. Такође, поједини колекционари и проучаваоци звучног наслеђа попут господе Саше Спасојевића, Dr. Драгољуба Покрајца и Милана Стоиљковића непроцењиво су допринели својим саветима и запажањима. Син Милана Илића, Миодраг је био од најважније помоћи, стављајући на увид заоставштину свога оца, а плоче из приватних колекција Наумов, Ракић и Дабић биле су незаобилазне у проучавању и састављању дискографије.

Lindström“, каталошки бројеви публиковани уз плоче од мале су помоћи. Идентификовано је, наиме да су истоветни низови каталошких бројева могли бити употребљени како за плоче које су носиле карактеристичан „Оdeon“ знак тако и за плоче које су у свом коначном издању понеле „Parlophon“ ознаку. Најзад, без обзира на саму ознаку, цео систем обележавања, ортографије, маркације година и (на појединим примерцима) броја обртаја при репродукцији сличан је за обе етикете – ортографија примењеног типа блок слова чини се најкарактеристичнијом заједничком цртом обе налепнице, па смо склони веровању да је потез са оснивањем паралелних лејбла лежао у евентуално финансијски другачијем статусу на тржишту које су ове плоче могле имати. Да ли је, притом, било и паралелних примерака издатих на обе етикете, и прецизан распоред издања за одређену етикету, моћи ће да се утврди само уз проналажење физички сачуваних примерака.

8. Појединачни уметници

Од највеће важности у састављању једне дискографије свакако су и подаци о материјалу који је снимљен. Када је реч о плочама са домаћим материјалом и „Одеону“ слика о политици издавања, продуцентској и маркетиншкој логици снимака и дистрибуцији истих поприлично је јасна: већина плоча припадала је сегменту народне музике која је, што ову слику чини посебно занимљивом, очевидно, међуратних година имала више паралелних токова свог развитка.

Прву, знатну групу чиниле су плоче које су снимали састави мањег броја индивидуалних музичара и који су интерпретирали народно стваралаштво у мање или више аутентичном облику. Једно од почасних места у том низу чинили су интерпретатори које данас знамо само по именима, или чак, надимцима: Бата и Благоје. Каталози, много више него плоче саме, забележиле су да је Бата изводио своје песме на хармоници, истовремено их и певајући, док су трубачке деонице биле специјалност другог члана дуета, Благоја. Занимљиво је да у низу данас сачуваних плоча овог састава, веома ретко наилазимо на иступе музичара Благоја, већ је обиман део материјала резервисан за хармонику и вокал. Репертоарски, песме овог састава су биле многостране: срећемо материјал националног значаја („Тамо далеко“, патриотска национална песма испевана током Првог светског рата на плочи кат. бр. 300101, „Лађа се креће се француска“ кат. бр. 300308), традиције варошке или грађанске песме утрвене у већ прохујалом романтизму („Ја љубим милу“, кат. бр. 300098, „Ништа ме не боле“ кат. бр. 300251), понешто од материјала који би се могао уврстити у репертоар сентименталних песама, севдалинки („Крадем ти се у вечери“, кат. бр. 300102, „Цветала ми ружа на пенџеру“ кат. бр. 300253), као и инструменталних верзија фолклорних народних игара које би се могле прозвати обједињеним именом коло пореклом из престонице или из осталих крајева земље („Лозанића коло“, кат. бр. 300099, „Чубурско ситно коло“16 кат. бр. 300236, „Млавско коло“ кат. бр. 300340). Сачувани и данас познати снимци овог дуета сведоче о високом професионализму стваралаца, али и, понекад, о недвосмисленој брзини којом је репертоар сниман.

И остале мање групе или пак уметници који су наступали као солисти и снимали за „Одеон“ изводили су сличан репертоар. Међу њима посебно место заузимао је Бора Јањић – Шапчанин који је снимио мноштво плоча за фирму „Lindström“, понајвише за етикету „Оdeon“. Занимљива је чињеница да се Јањићево име налази у заосталом каталогу из 1939. године и да су уврштене плоче које су имале перифернији карактер („Узмем фрулу па свирам“ кат. бр. 192724, „Роса роси ливадице“ кат. бр. 192816), али и неке које су преживеле до данашњих дана („Да зна зора“ кат. бр. 192816). Јањићев продорни, карактеристични вокал уз сопствену пратњу на хармоници највероватније је имао своје

16 Коло је названо по једном крају Београда – Чубури.

корене у ери неамлификованог звука; током преласка на електро-акустично снимање он је донекле задржао стил своје интепретације обележавајући те снимке једним посебним продорним, гласним певањем. Бора Јањић, један од најособенијих уметника проширивао је током година свој репертоар, па се тако може чути мноштво популатних мелодија које су своје порекло црпли из западних средина проширене Краљевине СХС („Да није љубави“, композитора дубровчанина Иве Тјардовића) или добро познатих иностраних узора („Тужна је недеља“, непоз. кат. бр., плоча уништена, дигитални преснимак постоји).

Плоче Тихомира Ћурчића -Тике такође су налазиле своје место у прегледу међуратне дискографије. Карактеристична плоча свакако је једна по којој је и сам уметник добио надимак („Играј мајмуне“ кат. бр. 192967), а Ћурчић, веома предан снимању бележио је у воштану масу мноштво данас већ заборављених песама („Аој Зоро ти ђаволе“ кат. бр. 192281, „Тера баба бика“ кат. бр. 192895).

Није неумесно тврдити да дует Бате и Благоја, Бора Јањић и Тихомир Ћурчић чине једну посебну групацију „Odeon“ плоча како по формацијском саставу, тако и по репертоару, али и таквим детаљима каква би могла бити специфична дикција, изговарање и испевавање појединих гласова.

Већи инструментални састави били су ексклузивно снимани за „Оdeon“ плоче двојако: било као засебни оркестри које су водили поједини музичари наступавши као њихове вође и певачи, било као инструментални оквир еминентнијим вокалним солистима који су изводили народни или национални репертоар.

Кругу самониклих, аутентичних ствараоца које смо навели као прве представнике припадао је ансамбл Милана Томића – Миланчета и његовог великог оркестра. Број идентификованих плоча који је овај стваралац снимио за „Одеон“ превазилази све појединачне плоче других уметника. Милан Томић – Миланче снимао је готово све што је могло да потпада под ондашњи репертоар извођен у градским кафанама и ресторанима: инструментална кола („Колубарка коло“ кат. бр. 192536, „Палилука коло“ кат. бр. 192547), вокалну музику уз оркестарску пратњу („Ја сам сирота“ кат. бр. 300371, „Саградићу шајку од сувога кедра“ кат. бр. 192519), химне и свечане песме („Боже правде“, кат. бр. О-22008), севдалинке („Колика јеЈахорина планина“ кат. бр. 300418, „Нешто ми се травник замаглио“ кат. бр. 300397), градске песме („Јесење лишће“ кат. бр. 300385), мађарске романсе („Маро, не плачи“ кат. бр. 300265), па чак и песме које припадају другим културама попут руских мелодија у српску средину допрлих преко бројне емиграције по избијању руске октобарске револуције („Волга, Волга“ кат. бр. 300281 и „Очи черние“ кат. бр. 300282). У каталогу из 1939. Милана Томића називају прваком београдских певача, док је посебно истакнута музичарева фотографија који у руци држи инструмент који је свирао -виолину. Са Томићем снимају и прваци београдске драме и глумци и певачи опере попут Николе Гошића и Милеве Бошњаковић („Митке и Коштана“ I-VI, кат. бр. 192738-40)

Сигурност интонације, уравнотеженост инструменталне пратње, особен стил оркестра красили су уметност Милана Томића. Боја његовог гласа, понекад назална или загубљена у звучној маси околних инструмената ипак сведочи и дан данас о емотивности и виртуозности којом је приступао свакој интерпретацији. О његовој судбини изузетно се мало зна, а послератни прегледи музичких извођача га не помињу, нити се Томић појављивао на сцени или у радио наступима.

„Одеонови“ каталози указују нам и на бројне друге народне оркестре који су обележили музичку продукцију. Хармоникаш Милан Димитријевић – Цинцарче и виолиниста Андрејевић правили су плоче на етикетама ове издавачке куће, од којих данас разазнајемо тек понеку („Дванаест сати бије“ кат. бр. 192890, „Чукаричко коло“ „Нишко коло“)

Петар и Ненад Грачанин снимили су плочу са два кола („Галона коло“, „Чарлама“) која су посебно занимљива у коришћену даира које означавају ритмичку поделу изведених комада, али се сам примерак не помиње у сачуваним каталозима. Спискови плоча, међутим, недвосмислено указују да је оркестар Грачанина пратио нишког певача Душана Цветковића – Дулета, чији се опсег прибележених наступа кретао од драмских комада (комад Стевана Сремца „Ивкова слава“ кат. бр. 192808) до композиција истргнутих из већих дела познатих српских композитора („Леле џанум“ кат. бр. 192828, „Жал за младост“ кат. бр. 192837).

Случај Секе Михајловићеве занимљив је пак по својој феноменологији – то је једна од ретких женских особа која је направила искорак у својој професији и од сеоске учитељице се успела до вокалне солисткиње. Њено певање (попут оног у „Зујте струне“ и „Ја те љубим дјево мила“ кат. бр. 192867) остаће упамћено као искрено и од срца изведено. Доцније се Михајловићева, по свему судећи на захтев породице, повукла и није више јавно наступала.

Знамените међуратне ромске певачице испред великих оркестара у „Одеоновом“ каталогу најбоље су представљене у случају Софке Николић уз оркестар њеног супруга Паје Николића („Три пута ти чукнам на пенџер“ кат. бр. 192699) и Докице Томић са оркестром Душка Попаза („Крчмарице, размести столице“ кат. бр. 192821).

Посебна, друга грана интерпретације народног стваралаштва односи се на солисте који су, будући стални и угледни чланови београдске опере или класично образовани уметници, уз свој редовни репертоар снимали и своја виђења и обраде песама које су припадале фолклорној традицији. Међу њима, почасно место заузима забележен глас тенора Мијата Мијатовића, адвоката и певача који се данас, и после седамдесет и једну годину после смрти готово архетипски везује за период, време, место и кафанску песму. Место које је Мијатовић заузео у прегледима дискографије и издатих плоча између два светска рата култно је; његов лик, зрелост и квалитет интерпретације и способност трансформације и надоградње садржаја незаобилазни су пратилац и најопштијих прегледа националне музике прве половине двадесетог века. Очигледно је да је Мијатовић, често путујући и снимајући плоче у многим европским метрополама, али и домаћој средини дотакао и студије „Odeon“. Ипак, за разлику од других издавачких кућа (страних „His Masters Voice”, “Homocord” или домаће “Edison Bell Penkala”) за које је био, рекло би се, неограничен продукцијски извор, на плочама фирме „Odeon“ он се појављује релативно ретко, али ипак са материјалом себи својственим („Разболе се бело Доне“ кат. бр. 192588, „Кад сум бил мори Ђурђо“ кат. бр. 192602)

Сопран београдске опере и глумица Народног позоришта, Теодора Арсеновић, више пута је снимала за „Оdeon“. Изразитим стилски осећајем уз проверен глумачки таленат, гласом који је пријатан, довољно снажан и тонски богат, Арсеновићка је обрађивала готово ексклузивно народни репертоар („Булбул поје“ кат. бр. 300289, „Пошла Анка на воду“ кат. бр. 300238).

У нашем погледу на дискографију и плоче фирме Lindström никако не смемо изгубити из вида име певача успешног како у снимању оперског репертоара, тако и обраде народног – Живојина Томића, тенора. Несумњиво продуктиван и способан на најразличитијим пољима вокалне уметности, Томићево име истиче се испред имена свих других у раном примерку Илићевог каталога. Уводни текст напомиње ванредно успело снимање у Берлину, маја 1927. године, а даљи каталошки преглед доноси и фотографију оркестра са уметницима солистима и продуцентом – Миланом Илићем. Уколико се пласман саме фотографије у штампаном тексту узме као меродаван за опис снимака, онда су снимци у Берлину, настали маја 1927. године они на којима је Томић био у улози оперског певача (арија „Вино се у чаши пени“ у опери „Кавалерија Рустикана“ Маскањија, кат. бр. 192503 и арија „О Коломбина“ – Харлекинова серенада из опере Пајаци, Леонкавала, кат. бр. 192503) али и вокала у композицијама националних стваралаца („Јоргован грана процвала“, Биничког, кат. бр. 192504, „Послала ме стара мајка“ из серије „Мијатовке“ истог композитора, кат. бр. 192501). Ређе него било који други уметник, Живојин Томић снимао је плоче пречника 30 сантиметара („Купићу ти златну гривну“, Биничког и „Престаћу и ја скоро“ Христића, кат. бр. 176004).

Уз Живојина Томића оперске арије интернационалног карактера али и домаћу музику снимао је и баритон Рудолф Ертл (арија „Ти ми сад оте њу“ из Вердијеве опере „Бал под маскама“, кат. бр. 192506 или „Зар ти више није драг“ из опере „Травијата“, кат. бр. 176008 на 30 сантиметара).

Преглед уметничког стваралаштва за фирму „Оdeon“ ваљало би допунити делима која су снимиле веће вокалне групе или хорски састави. Женски квартет снимио је низ плоча са делима Мокрањца, Биничког и Крстића („Марије, бела Марије“, Мокрањца кат. бр. 192515, „Ој Лазаре“ Крстића кат. бр. 192509, „Дивна ноћи“ Биничког кат. бр. 192552).17 Поред квартета, плоче су снимали и мушки, женски као и мешовити хор београдске Опере, оперски солисти Милица Бошњаковић, Бошко Томић, Војислав Турински, Ђорђе Јурењев, Лиза Попов, Јелена Николић, Ђока Јовановић, Милан Пихлер, Марија Жалудова, Евгеније Маријашец, Евгенија Зурина, Евгенија Ваљани.18 Војни оркестар Краљеве гарде под управом Драгутина Покорног уведен је у Илићевом каталогу међу првима и он је снимао разнолик репертоар од којих су најчешћа била кола аранжирана за овакав састав („Србијанка коло“ кат. бр. 300164, „Врањанка коло“ кат. бр. 300168, „Шумадинка коло“ кат. бр. 300174).

17 О општем погледу на музички живот у Београду видети: Стана Ђурић – Клајн, Музички живот у граду између два рата, Историја Београда, књ. 3, 398-409 18 Б. Драгутиновић, Пролегомена за историју опере и балета Народног позоришта, Један век Народног позоришта у Београду 1868-1968, Београд 1968.

Музика шестог пука осим кола („Бојерка коло“ кат. бр. 300026, „Пашонино коло“ кат. бр. 300074) бележила је и маршевску, типично војну музику („Ужичанин марш“ кат. бр. 300024, „Кнез Михајлов марш“ кат. бр. 300025).

9. Репринти старијих плоча

Остатак каталога фирме „Оdeon“ такође је занимљив због мноштва детаља који нам, данас, са поприличне временске дистанце, могу разјаснити или барем указати на могуће чињенице о настанку снимака, извођаче или временска раздобља у коме су снимци настали, а који представљају једну од највећих непознаница. Уједно, овакви подаци о години настанка пружају нам податке о најповољнијој стратегији дигиталног трансфера и звучне рестаурације, собзиром да све плоче не припадају истоветним декадама и техничким условима под којима су настале.

Упоређујући каталог Мите Ђ. Палића и потоње каталоге Илића, може се за поједине плоче (настајале у издању других издавачких кућа) утврдити да је фирма „Одеон“ по свему судећи откупила или по неком другом основу преузела део металних матрица или патрица и наставила (по захтеву купаца) да штампа и издаје истоветне плоче, сада већ десетак и више година старе. Тако, на пример, постоји низ идентичних плоча са истоветним извођењима и секвенцом сукцесивно пресованих страна. Музика 6. пука престолонаследника Александра појављује се и на једном и на другом каталогу са низом истоветних кола и маршева: „Севдалија марш“ и „Бојерка коло“ на плочи каталошког броја Е 1108 и истоветној плочи са каталошким бројевима 300086 и 300026; „Успомена на Рибарску Бању“ и „Пашонино коло“ на Е 1111 и истоветној плочи са каталошким бројевима 300023 и 300074; Милан Бузин који је снимао плоче за етикету Concert Gramophone Record, појављује се у каталогу из 1913. свирајући „Зурле, из комада „Дорћолска посла“ и „Македонка“ на З 1157 али и у потоњем каталогу из 1927. године са 300335 и 300336; Олга Илић са „Широко је лишће“ и „Девојчица мала“ на З 1404 и у „Одеоновом“ каталогу као 300453 и 300454 или „Цигани смо што ви криво“ и „Синоћ ми драги долази“ на З 1407 и у „Одеоновом“ каталогу као 300455 и 300456 итд. На неким од плоча пресованих у доцнијим, међуратним „Lindström“ серијама јасно се види како је вршено поништавање старих серијских бројева кућа које су плочу издале – преко низа оригиналних бројева утиснути су једноставни низови сукцесивних знакова „xxxxxxxx“, а у зону празног, неснимљеног дела плоче до налепнице стављани су нови серијски бројеви „Одеоновог“ каталога и матрице су тако, по свему судећи, понеле нове бројеве иако, званично, никаквог снимања није било. Разлози прештампавања плоча били су једноставни и о њима сазнајемо из Палићевог и Илићевих каталога: потрошене плоче су, наиме, могле да се у то доба мењају за истоветне нове уз одређену надоканду. И Палић и Илић задржавали су право да је одређен примерак није могао бити добављив па су остављали ограду молећи купце да наводе додатне могуће бројеве плоча које би их интересовале, уколико нека плоча није могла бити поново одштампана. Не треба посебно наглашавати да се овим поступком продужавао век трајања појединих музичких и говорних извођења у свести слушалаца стално жељних новости и разноврсности.

10. Техничке и соничне особине

Кратак осврт на техничке и соничне карактеристике сачуваних плоча даје нам богату, разноврсну слику о примењеним техникама снимања и различитим, донекле неуједначеним резултатима који су из таквих разнородних техника произилазили. Прештампаване плоче порекла од пре Првог светског рата редом имају карактеристичан призвук механичког урезивања у воштану масу путем хорне закачене на мембрану. Очувани примерци оваквих прештампаних плоча су неретко, прворазредни извор за савремену дигитализацију, јер су махом без шумова који прате ране примерке, често веома оштећене или пресоване у маси која је садржала изразито шумеће филере којима се при репродукцији боље одржавала игла у бразди тачније омогућавао бољи tracking тешких и несавршених механичких апарата за репродукцију.

Раздобље после Првог светског рата и плоче интенционо снимане за „Odeon“ једноставније су за оцену по својим соничним квалитетима. Треба напоменути да су побољшања у тим годинама бивала све интензивнија из деценије у деценију, па тако имамо акустичке снимке који су ипак добро избалансирани (Теодора Арсеновић, „Булбул поје“), али и низ раних електро-акустичних снимака који су дискутабилног квалитета (на пример, глас Боре Јањића на снимку „Пружи руку драга“ потпуно је замаскиран звуком његове пратње на хармоници и чујном непријатном реверберацијом сале или студија у којем се снимало), док је само неколико година касније песма „Да није љубави“ кат. бр………, истог певача веома пријатне тонске слике и разумљивих, јасно испеваних стихова са хармоником потиснутом у други план. Сам Милан Илић посебно је у каталогу истицао да су „Одеон“ плоче које је он дистрибуирао „једине српске плоче електричним путем снимљене“, што је купцима требало да сведочи о њиховом посебном квалитету.

Један занимљив детаљ пронађен је у данас непостојећем каталогу из 1926. године.19 Особа која га је састављала очигледно је била веома свесна техничких могућности под којима су се сесије одигравале. У том смислу од изузетне важности је реченица која је остала забележена у материјалима Илићевог сина Миодрага: „Последње снимање српских ствари обавили смо јула 1926. године, наравно не радио начином, пошто се то у Београду и не може чинити, нити је ко тако био у стању да

19 Каталог је постојао у поседу Миодрага Илића

ради…“. Тешко је данас идентификовати шта би се под „радио начином снимања“ данас могло подразумевати, али смо, собзиром на техничке особености и прелом који се у технологији десио управо у то доба, склони да верујемо да је овде, заправо, реч о немогућности примене електро-акустичког поступка при снимању.

11. Необичности снимљеног материјала

Поједине плоче пружају нам податке како су се поједине сесије одвијале, као и да за неке од њих није било поновљених снимања. У том смислу речито говори пример плоче коју су Бата и Благоје снимили („Ја љубим милу…“ кат. бр. 300098, mx Vse 159) где је и сама величина налепнице изразито (у односу на „Оdeon“ стандард) смањена, али се и само извођење насилно прекида по једноставном истеку времена, негде на средини последње строфе. Плоча која је званично издата садржала је ову аномалију, нов снимак није начињен.

12. Заступљеност

Колико су „Odeon“ плоче биле заступљене у програмима и емитовању Радио Београда, познато је фрагментарно. Из једног пописа у часопису „Радио А.Д.“ сазнајемо да је у сезони 1930/31. емитовано (уз плоче са „Columbia“, „HMV“ налепницом) и прегршт „Odeon“ плоча (каталошки бројеви 192519, 192567, 192659, 192690, 192819, 192850, 192891).

Чак и случајне фотографије, настале каквим свечаним поводом упућују нас на доступност „Odeon“ плоча у реалном свакодневном животу, па и оном који је текао подаље од престонице Краљевине СХС. На једној таквој, начињеној у околини Шапца, група људи фотографисала се у сали локалног друштвеног дома. Сценографију је уз обавезан ћилим, чинио и најсавременији путни грамофон и посебно истакнута, објективу апарата окренута „Odeon“ плоча Боре Јањића – Шапчанина („Ја сам лола прве класе“, кат. бр. 192596)

13. Закључак

Почетак Другог светског рата означио је крај трговине и пропаст Милана Илића, који је, као тежак инвалид дочекао крај сукоба потпуно уништен и без икаквих материјалних средстава. Послератна комунистичка власт Илића је прогонила, иако је његов морални лик остао чист, без иједне мрље.

У новој соцјалистичкој држави није било места било каквом увозу грамофонских плоча, а сва снимања организована су била око радијских центара и национализоване бивше продукције плоча „Elektroton“ која се налазила у Загребу и понела ново, модификовано име „Jugoton“, користећи машине и делове производног процеса предратне фабрике.

Омогућивши и продуцирајући снимања плоча за фабрику Karl Lindström, Илић је, на најдиректнији начин утицао на токове националне културе, обојивши их специфичним, непролазним вредностима које и ми, данас, седамдесет година доцније, можемо уочити и проучавајући их, лакше их разумети и учинити доступним и долазећим, новим генерацијама.

 

Distribucija proizvoda Karla Lindstroma u Srbiji_Page_22

Distribucija proizvoda Karla Lindstroma u Srbiji_Page_23Distribucija proizvoda Karla Lindstroma u Srbiji_Page_24Distribucija proizvoda Karla Lindstroma u Srbiji_Page_26Distribucija proizvoda Karla Lindstroma u Srbiji_Page_27Distribucija proizvoda Karla Lindstroma u Srbiji_Page_28Distribucija proizvoda Karla Lindstroma u Srbiji_Page_29Distribucija proizvoda Karla Lindstroma u Srbiji_Page_30Distribucija proizvoda Karla Lindstroma u Srbiji_Page_31Distribucija proizvoda Karla Lindstroma u Srbiji_Page_32Distribucija proizvoda Karla Lindstroma u Srbiji_Page_33Distribucija proizvoda Karla Lindstroma u Srbiji_Page_34Distribucija proizvoda Karla Lindstroma u Srbiji_Page_35Distribucija proizvoda Karla Lindstroma u Srbiji_Page_36Distribucija proizvoda Karla Lindstroma u Srbiji_Page_37

_________________________________________________________________

Milan P. Milovanović

Tokom desetogodišnjeg rada na digitalizaciji i restauraciji tehnički zastarelih zvučnih izvora, izradio je više od hiljadu restauracija za različite institucije, zbirke i pojedince širom Srbije. Pored istraživanja o specifičnostima ove, na domaćim prostorima, malo poznate teme, kao i učešća na naučnim skupovima, intenzivno se bavi proučavanjem diskografije i istorije snimljenog zvuka u Srbiji i, nešto šire, na prostorima Balkana. Pored domaće muzike poznavalac je i internacionalnih tokova muzike dvadesetog veka. Autor je i saradnik na emisijama Radio Beograda i Međunarodnog Radija Srbija koje obrađuju pomenutu tematiku.

PDF koji je priložen pisan je za izlaganje na devetom godišnjem internacionalnom skupu diskografa u nemačkom gradu Imenštatu, čiji je organizator, Institut za proučavanje zvučnog nasleđa iz Beča, Austrija, svoju godišnju temu posvetio proučavanju internacionalne diskografsko-izdavačke kuće “Odeon” Karla Lindštruma.

kontakt email: milanpmilovanovic@gmail.com


19 thoughts on “Priča o pločama

  1. И каква лепа историја за коју не знамо? Сремска бр. 7, то мора да је тамо где је сад она бела банка?
    Али тешко читам шта пише јер су црна слова на црној основи? Могу ли слова да буду бела?
    винилцд

  2. Excellent points?I might observe that as someone who really doesn’t write on blogs much (actually, this can be my first post), I don’t suppose the time period ‘lurker’ could be very changing into to a non-posting reader. It’s now not your fault the least bit , but possibly the blogosphere may just get a hold of a better, non-creepy identify for the ninety% folks that enjoy studying the content .

  3. I picture this might be numerous upon the written content? even so I still believe that it can be suitable for virtually any type of matter subject matter, because it might regularly be fulfilling to determine a heat and pleasant face or maybe hear a voice whilst preliminary landing.

  4. Excellent points?I would observe that as someone who actually doesn’t write on blogs a lot (in reality, this may be my first put up), I don’t suppose the time period ‘lurker’ could be very becoming to a non-posting reader. It’s no longer your fault the least bit , however possibly the blogosphere may come up with a greater, non-creepy name for the 90% of us that experience reading the content material .

  5. Thank you for making the sincere effort to speak about this. I think very strong about it and would like to read more. If it’s OK, as you acquire more intensive wisdom, may you mind adding more articles similar to this one with more information? It would be extraordinarily useful and helpful for me and my friends.

  6. Good points?I’d note that as any person who truly doesn’t write on blogs so much (if truth be told, this may be my first post), I don’t think the time period ‘lurker’ could be very becoming to a non-posting reader. It’s no longer your fault in the slightest degree , however most likely the blogosphere may just get a hold of a greater, non-creepy identify for the 90% folks that experience reading the content material .

  7. Исключительно для Вас господа, элитные индивидуалки Столицы готовы доставить бесподобное наслаждение! На сайте x-stars.ru Вы с легкостью найдете все, что Вам нужно. Лучшие индивидуалки от эконом класса до премиум класса. Для всех, кто желает провести свое время красиво и воплотить свои сексуальные фантазии в явь, индивидуалки Москвы предлагают широкий список оказываемых услуг. Удобный поиск анкет поможет вам выбрать именно ту даму, которой вы более интересуетесь по каким-либо параметрам. x-stars.ru не оставит равнодушным даже самого привередливого гурмана. У нас лишь реальные фотографии, у нас только лучшие индивидуалки Москвы.

  8. Having just been looking for useful blog posts for the research project I’ve been working on when I happened to find yours. Thanks for this informative material! — Preserve Old Pictures

  9. I added your blog to bookmarks. And i’ll read your articles more often! Before this, it would be possible for the government to arrest you just based on whatever you were saying, if they didn’t like it.

  10. Pretty nice post.I just stumbled upon your blog and wanted to say that I have really enjoyed browsing your blog posts.After all I’ll be subscribing to your feed and I hope you write again soon!

  11. Pingback: Rex Ryan

  12. Pingback: puppy breeders

Leave a Reply

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s